Aleksandar Vučić (45).
Diplomirani pravnik.
Političar.
Predsednik Vlade Srbiije.
Bivši PPV.
Bivši ministar informisanja i bivši ministar Vojske
Srbije.
Predsednik Srpske napredne strane.
Bivši generalni sekretar Srpske radikalne stranke.
Po sopstvenom uverenju – danas reformator.
Evropejac. (Euro-fanatik?!)
Tvrdi nacionalista?!
Nekad?
Ili nikad?
Danas: toplo preporučuje Srbima i Srbiji da se, na
ovaj ili onaj način, odreknu:
o Sebe;
o Prošlosti;
o Mitova;
o Istorije;
o Kulina bana i Kraljević Marka;
o Stanoja Glavaša i Srđe Zlopogleđe;
Odricanje od Kosova i Metohije, još uvek – ne preporučuje!
Zasad?!
Ima se kad!
Ili nema?
Zato je od obećanja da će „poništiti Borkove
sporazume“ oko KiM došao do toga da je Briselskim sporazumom povukao preostale
srpske institucije sa Kosova…
Ni Miloša Obilića ne pominje!
Ali zato pominje Maksa Vebera!
Zašto?
I ko je Maximilian Carl Emil Weber, uopšte?
Maks Veber (1864-1920) bio
je pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i
političar (još malo kao Vučić!).
Značajno je uticao na socijalnu teoriju i istraživanja,
a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu.
Posebnu pažnju posvetio je izučavanju birokratije.
U svojim delima poput „Protestantska etika i duh
kapitalizma“ usmerio se na objašnjenje i razumevanje značenja i svrhe koju
pojedinac pridaje svom radu i bitisanju.
Uz Emila Dirkema i Karla Marksa, Veber je jedan od tri
glavna utemeljivača moderne društvene nauke i jedan od njenih najvećih
mislilaca.
Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske
organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene
organizacije i države.
Dakako.
Veber je, takođe, i teoretičar države i prava.
Tako i njegova definicija države treba da bude
okosnica razumevanja njegovog rada u istorijskom kontekstu – kada je Nemačka
dugo čekala na ujedinjenje i kao takva u odnosu na druge evropske država
predstavljala, na neki način periferiju.
(Što kod sadašnjeg Aleksandra, čini se, nije baš, što
bi se reklo, po srpski, kompatibilno?!).
Za Maksa Vebera, ali i uopšte u teoriji prava, država
je „jedina organizacija koja ima monopol na upotrebu oružane sile“ kako bi
sačuvala svoje građane i svoje prerogative.
Sledstveno prethodnom, pa zar to i sama Savezna
Republika Jugoslavija nije probala da uradi kada se obračunavala sa teroristima
iz OVK?!
I zbog toga platila otimanjem teritorije i „hitnom
isporukom“ celokupnog srpskog političkog, vojnog i policijskog rukovodstva.
A, zamislite ironiju: sledila je upravo i samo -
Veberovu misao?!
Istu onu koju su u najviše zakonodavne akte utkale
najjače evropske i svetske države?!
Uostalom, zar danas sve one ne upotrebljavaju istu
oružanu silu protiv terorista?
Biće da je jedno od najznačajnijih dela Maksa Vebera,
„Politika kao poziv“, očito rado preskočeno međ savremenim poštovaocima njegovih
reči i dela u Srbiji.
Kako i ne bi, kad je za njih „Politika - biznis“!
Dakle, kada bi se kojim slučajem pomodarstvo
pretvorilo u delo, sledeći Veberovu misao, Srbija bi pod Vučićem(?!), očas
posla, povratila južnu srpsku pokrajinu.
I, to bi bilo potpuno Veberovski (i pravno) legitimno,
zar ne.
Za početak.
Dakle, Maksa Vebera nisam imao prilike da upoznam jer
se on rodio prerano, ili ja prekasno, ali neka njegova dela jesam.
Ipak, čini se, ne tako dobro i pomno kao što ih je
proučio, izučio i naučio Aleksandar Vučić?!
Ssamo ne znam što ih i ne primenjuje?!
Protestantska etika zagovara posvećenost radu i
skromnost, a ne korišćenje svake prilike da se priča kako se radi bolje i više
od drugih i da je to jedini argument.
„A ako vam se ne sviđa, vi me smenite“, pa čak više
nije ni priča da ga neko smeni, nego će on sam sebe - da smeni…
A stanovništvo nam i dalje tone u sve dublju
intelektualnu i materijalnu bedu.
Dakle, Vebera ne poznajem lično, ali i očito ne kao
Vučić.
Ali, zato Aleksandra Vučića – poznajem.
Odlično!
Ili sam bar mislio da ga poznajem.
Opet, moja greška...
Zapravo, ni sam više ne znam kog Aleksandra sam znao i
kog Vučića sam poznavao?!
S kim i s kojim sam se družio - s onim Šešeljevim, ili
s ovim, Angelinim?
Ne sa Angelininim (majka mu je Angelina), već sa onim
Vučićem Angele Merkel?!
„Nemačke se nikad odreći neću”, kaže danas.
Ne dam Batu Gašića!?
Sad, daje Gašića!
Ne dam Kori!
Zasad?!
„Samo penzioneri ne bi trebalo da brinu”, tvrdio je.
Nekad.
Danas:
Penzioneri i ne treba da brinu. Imaće, od ove penzije
(januarske) najveće penzije u istoriji!
Onima kojima nisu otete zaista su povećane za 1,5
odsto(!) kao i ostalima kojima je oteto, po principu Šerifa od Notingema: uzmi
od onih koji nemaju za one koji - imaju!
Prevedeno na srpski, ili na službeni MMF jezik: oni
koji su dosad imali 25.000 dinara, sad mogu da nakrive šešir.
Imaće 375 dinara više!
Malo li je?
Nije (u zbiru).
U zbilji, ma nemojte da se šalimo.
Ozbiljan sam.
TV pretplata je prepolovila povišicu, recimo.
Dakle, nemam dilemu s kojim sam se Vučićem viđao često!
Sa sadašnjim se ne viđam.
Odavno, od kada je postao prvo PPV, pa onda predsednik
Vlade Srbije.
Ili on nema kad, pošto prema sopstvenom priznanju radi
od jutra do sutra.
Taj tempo mi, priznajem, ne odgovara.
A i on ima svoje „medijske pajtose“, sve same esencije
mudrosti, koji se umesto u kafani gde je prirodi njihovih priča mesto,
okupljaju na „Pinku“…
Ili njemu, Vučiću, ne odgovara kako piše „Svedok”?!
Pa, kako piše “Svedok”?
Obično!
Kako bi svaki medij trebalo – na temelju argumenata i
činjenica, a ne na temelju „izvora“ i „dojava“.
Nema državnih udara, kad ih nema.
Ne izmišlja porno zvezde – kad to nisu.
Ne prati „farmu” i „parove”, prostitutke ne oslovljava
sa starletama, već pravim imenom...
Ne podržava ni Kristijana, ne proganja sad (kad svi,
ili većina to rade) Miroslava Miškovića, ne pridružuje se horskom pisanju o
gazdi Delte po principu: „samo mrtav Mišković je dobar Mišković!”.
Ne hvali na sav glas „Beograd na vodi”, ne obaveštava
javnost o preteranim uspesima Srbije, ne bavi se virtuelnim rezultatima, novim
„silikonskim dolinama”, fabrikama čipova, autobusa, čelika, šavnih cevi, neviđenim
uspesima NBS, herojskim podvizima putara kad usred zime sneg zabeli...
Ne piše, svakodnevno, i ne izmišlja afere oko
predsednika Srbije i njegove supruge...
Jok.
Ne piše da se u kabinetu, gle čudne li koincidencije,
onomad smenjenog direktora KBC „Dedinje” dr Boška Đukanovića jer je navodno
spremao državni udar (po DJV-u)...
Ne, ne...
Kad ima prilike, a bilo ih je: „Svedok” je obelodanio uspeh
Vučića, Dačića i Tomislava Nikolića prilikom pokušaja nametanja Rezolucije o
Srebrenici, o uspešnoj akciji oko očuvanja srpskih svetinja na Kosovu i
Metohiji, kad su Albanci pokušali da preko UNESKO otmu i dušu srpskom biću...
Istina, sve ima svoju cenu: a cena je – „Svedok” je
posle dve decenije, praktično, pred gašenjem.
Jedno vreme sam, verujte mi na reč, zdravljem plaćao
izlaženje „Svedoka”; zaradio povišeni šećer, pritisak se ne računa, katarakta
takođe, opadanje kose, naravno...
Usput, primetili ste: „Svedok” je i danas (uz izuzetke
„Vremena”, „Geopolitike”, „Tabloida” i još ponekog) jedini medij kojem se od
prvog dana znao gazda...
Uz to, „Svedok” je, valjda, jedini list koji koja živi
od tiraža, a ne od bogatih milostinja marketinških agencija i oglasa, ne od
pomoći stranih ambasada, Soroša i drugih, zapadnih i drugih medijskih
pokrovitelja...
Upravo ovih dana obelodanjuju se spiskovi abonenata i
korisnika „tuđe pomoći i nege”, ili takozvanog „projektnog finansiranja” po
principu malo tebi-više meni.
Kad sam pogledao spiskove abonenata i zavisnika od
strane pomoći shvatio sam da i meni i „Svedoku” spasa nema, ili da smo i ja i „Svedok”
iz nekog drugog, očito prevaziđenog vremena, sa zaostavštinom iz, sad, izgleda,
prokužene slavne srpske istorije...
Da je stvar izgubljena, kada sam primetio da je na
nekakvom spisku „stranih kazana”, čak i nepostojeći medij, bezimeni medij,
zvani E-, opasuljio sam se.
Upravo taj nepostojeći E-medij, iako dobija socijalnu
pomoć, abonent je “narodne kuhinje”, svakodnevno kukumavče – kako su svi protiv
njega, kako je zavera protiv njega, kako mu svi rade o glavi.
Taj nepostojeći mediji svaki dan blati i vređa nekoga,
pa je tako svojevremeno objavio kako Englezi finasiraju – fašistu!
Taj fašista je moj sin Milan, diplomirani politikolog,
master FPN-a, potom završio master studije na LSE u Londonu... jedan, po mojoj
skromnoj novinarskoj proceni, od najtalentovanijih novinara mlađe generacije (čije
tekstove sad čitate iz Londona).
Kakve veze ima moj sin Milan s fašizmom?!
Pre bi se reklo da je fašisoidni Petar Luković, čiji
su napisi (to nisu tekstovi već pamfleti uvreda, koncentrat vulgarnosti,
esencija gluposti i budalaština) oličenje govora mržnje, nekako postao – blizak
vlastima, pa onda piše ono što njima treba.
To, istina govori više o vlastodršcima, nego o njemu,
ali će ostati upamćeno i zapamćeno.
Inače, moj sin Milan - po fašisoidnom Lukoviću – postao
je fašista, verovali ili ne, zato što je dobio od LSE-a jednokratnu stipendiju „Silverston
scholarship”, po osnivaču katedre za Medije i komunikacije na LSE, Rodžeru
Silverstonu.
Ono što je posebno smešno, ali ilustrativno, jeste što
je „genijalni“ Pera (veliki znanac stranih fondova i stipendija i psovki na
engleskom) mislio da stipendiju dodeljuje – a ko bi drugi nego – britanska
ambasada?
Kada je neko naviknut da novac dobija samo od fondova
i ambasada za razne „usluge“, ne može da misli neko, pa i Englezi, nekoga
nagrade zbog talenta i profesionalnog rada.
Uostalom, taj isti „fašista“ Milan objavljivao je i
objavljuje tekstove i u „Gardijanu“ (koji svakako nije poznat po svojim
fašističkim tradicijama), i u „Evening Standardu“.
Čudi me da oni nisu poslušali Peru koji se uporno
frlja poluengleskim izrazima u svojim pisanim svinjarijama, jer je to tobože
tako „kul“...
Ili Perine reči
imaju svrhu da zadovolje samo one kojima je blizak trenutno…
Recimo, sada Vučiću.
I da se vratim Vučiću, ovom sadašnjem. (O onom dok smo
se družili neću ni reč da kažem. Družili smo se, razgovarali, igrsli šsh
ogovarali...
Bilo, pa prošlo.
Ne bih želeo da se pišući o onome šta je bilo, kao što
neki njegovi bivši intimusi sad obelodanjuju u knjigama, zadržaću se na – sadašnjem.
Mada sam siguran da će njegovi sadašnji intimusi
sutradan isto da propevaju o njemu kao što čine i svom bivšem gazdi Mišku,
gazda Raji, gazdarici Miri Marković…)
PoPINKiće tada, ali...
Žao mi je što Vučić nije iskoristio šansu koju je
imao.
A, iamo je!
Veliku!
Istina, s visine, se drugačije vidi?!
Tuđe muke su minorne, ljudi s brda i planina izgledaju
kao mravi, ali ko visoko leti nisko padne...
Prosto, ne razumem ljude koji postanu jednog trena u
prolaznom životu važni, odmah počnu da mrze svoj narod.
A ova vlast, s Aleksandrom na vrhu, nas ne voli.
Uz to, okružio se čudnim ljudima, da ne kažem, neku
grublju reč.
Pojedina kadrovska rešenja su mu – da se čovek
prekrsti?!
Savetnici, ne verujem da ih ima, a ako ih zaista ima i
uvažava, su budi Bog s nama...
Rečju, i pad je let!
U nas se pokazalo da je gotovo svaka vlast protiv
nacionalnog interesa.
Vučiću sadašnjem sad smeta sve na čemu je gradio svoj
politički kapital i iskustvo. Uticaj koji je uspeo da izgradi u srpskom društvu
podstičući najprizemnije u ljudima iskoristio je kako bi napravio sopstveni
„kopernikanski obrt“ i postao reformator.
Samo, ne može čovek da pobegne od sebe.
A kada želite da vidite kakav je čovek, pogledajte sa
kakvima se okružuje.
Politika jeste prljava rabota, ali nigde kao u Srbiji
ona nije večiti reciklažni centar za razne barabe.
Umesto da je iskoristio priliku da promeni Srbiju tako
što će promeniti i ljude oko sebe, Vučić se uporno drži recikliranih kadrova, a
SNS je postao neprikosnoveni „Sabitni centar“ za sve.
Jasno je zašto – jer može lako da ih smeni, a i dušu
su dali da kad-tad na videlo ispliva njihov primitivni karakter.
A Srbi i većina medija u Srbiji obožavaju
primitivizam…
Iako se čini politički lukrativnim oko sebe
rasporediti one pored kojih ćeš uvek da ispadneš bolji i pametniji, na kraju
bude – s kim si, takav si.
Kad se crta podvuče – ni naočare, ni Veber, ni priča o
36-časovnom radnom danu, ni pažljivo pripreman nastup, ni američke i druge
agencije, ni moji prijatelji „Bibi Netanjahu“, šeik Bin Zajed i Angela Merkel,
ni gađanje brojkama o kilometrima i kreditima koje niko ne zna ni ne razume…
neće doprineti da se Srbija promeni na bolje.
Naprotiv, biće sve ovo još jedno tužno poglavlje u
istoriji našeg propadanja…
