петак, 24. јун 2016.

Država, to sam ja!

O, ničim izazvanoj konferenciji za štampu, lidera naprednjaka Aleksandra Vučića, mandatara za sastav nove vlade Srbije (čije se formiranje rasteglo kao svinjska creva), povodom (ne)očekivanog BREGZITA i demokratski izražene volje građana Velike Britanije, hoću samo da kažem – nije iznenađenje.
Ili od Vučića, ništa novo!
U svom, uobičajenom, nervoznom, svadljivom, blago rečeno tonu - vređajući elementarnu pamet dela građana Srbije (osim svojih fanatičnih poklonika), koji ga ne podržavaju, ili pre bih rekao, samo misle drugačije od njega, poslao je nedvosmislenu poruku: najkraće - “Država to sam ja!”.
Obećao nam je da će prvi naredni referendum, najviši demokratski čin u svakoj uređenoj državi, u Srbiji biti, ako sam dobro zapamtio: “Srbija neće odustati od EU i što se mene tiče Srbija neće da se otkači iz tog voza koji je za nas dobar! Ima raznih ludaka koji to hoće. Moraju samo da pobede pre toga na izborima, ili da me ubiju”.
Poruka, jasna kao dan, ali u mnogo čemu potpuno nerazumljiva, neshvatljiva i bez razloga.
Nedavno su bili izbori, SNS i Vučić, dakle, ubedljivo su pobedili.
Ili, možda Vučić, opet bez pravog razloga, priziva nove izbore, iako su i ovi nedavni bili potpuno nepotrebni, tim pre što će i nova vlada, “borbena” biti gotovo preslikana kao dosadašnja, uz, naravno, čistu kozmetiku...
Zaista nisam čuo, a za sebe ne mislim da sam neobavešten, da iko ozbiljan u Srbiji preti Aleksandru Vučiću?!
Osim, ako se on ne informiše iz, njemu omiljenom “Informeru”.
Tamo su mu glavni protivnici i rade mu o glavi ambasador EU Devenport, američki Skot i tajkun Mišković?!
PS: Ipak, čuo sam nešto i za mene neočekivano: Da su Aleksandar Vučić i Boris Džonson prijatelji?!
Da je rekao Toni Bler?
OK!
Da je rekao:
Bajden – OK?!
Ima jedna srpska umotvorina: Čovek kome su svi prijatelji, nema – prijatelja, ali...!
Ovog puta pozabavio bih se neponovljivim Čedomirom Jovanovićem, i umišljenom savešću Srbije – dugo trajućom Vesnom Pešić, koja od prilike do prilike podržava, pa ruši Vučića, koja je, kad je to trebalo, podržavala, pa ljagala Đinđića...
Dakle: kad je teško Aleksandru Vučiću, tu je - Čedomir Jovanović!
Po potrebi Nenad Čanak, Vesna Pešić se podrazumeva:
Čeda Jovanović na tviteru:
Bregzit je omogućio da shvatimo koliko je EU velika, OLOŠ koji slavi oko nas živi je dokaz zašto evropska Srbija mora biti stvorena...
Dakle, svi oni koji drugačije misle od demokrate Čedomira su OLOŠ?!
Ne sećam se da sam ikad, iako se s liderom LDP-a ne slažem ni u čemu, gospodina Jovanovića – nazvao ološem?!
Ne razumem Jovanovića koji deceniju i više bezuspešno pokušava da se dokopa prave vlasti, jer je dosad uspevao da postane tek – privezak nečije vlasti, zašto vređa svoje potencijalne glasaće, ali i zdravu pamet Srbije?!
Nenad Čanak: - Odluku Velike Britanije da napusti EU neke snage u Srbiji, sklone Rusiji, mogle bi da iskoriste za pretvaranje Srbije u rusku provinciju. Tim potresima se nacionalističke i konzervativne snage uveliko raduju. U našoj zemlji te potrese će profašističke i ekstremističke grupacije, kao i poslušnici aktuelnog režima u Ruskoj Federaciji, sigurno sa radošću dočekati. Ne isključujem mogućnost da te snage ovaj trenutak pokušaju iskoristiti za pretvarnje Srbije u rusku povinciju. O tome se već i naglas govori.
Gospodin Nenad Čanak, očito smatra da su u Velikoj Britaniji - NE Evropskoj uniji - rekli Rusi i srpski nacionalisti, konzervativci, prorusi, profašisti, teroristi?!
Uz to, u legitimnoj odluci Britanaca, Čanak vidi šansu da Srbija odustane od puta u EU, i da postane ruska gubernija.
Naravno, gospodina Čanka nikad nisam uzimao ozbiljno, još kao muzičara i političara u pokušaju,  ali da bi, valjda, zadovoljio želje svojih finasijera i gazdi (odavde i iz inustranstva), on koristi svaku prigodnu priliku da pljune Rusiju, a usput podeli packe i šamare svima onim koji ne vide perspektivu Srbije na putu bez alternative, koji ne gledaju dobronamerno na NATO alijansu koja nas je bez ikakve pravne osnove bombarodvala 78 dana i uništila infrastrukturu Srbije, Crne Gore...
Za sociologa Vesnu Pešić, stvar je prostija:
U Velikoj Britaniji pobedila palanka: London za EU, provincija za naciju. Konstantinović zauvek u svuda. Fuck palanka!
Dakle umne Britance pobedili su provincijalci-nacionalisti.
One koji imaju mnogo para pobedili su - oni bez para, bogataše - siromasi, ili, što da ne – pobednici referenduma u VB  su oni koji se kupaju samo subotom?!
Jeres pitanje: nisu li upravo naprednjaci najviše glasova dobili baš u siromašnoj provinciji?!
Uz to Vesna Pešić je još jednom podržala sumnjivu umotvorinu filosofa i književnika Radomira Konstantinovića “Filosofija palanke”, objavljene 1969. godine.
Da ne bih pobegao od teme, Konstantinović u svom delu, koje se sad svakodnevno protežira od, mahom drugosrbijanaca, i onih kojima je srpsko-mrsko, u knjizi analizira navodno srpski palanački duh, koji se odriće svega što je, kako se to danas, EUropski na srpskom, i moderno kaže, IN, i koji se zatvara pred svetom, ali je i nosilac srpskog nacionalizma!
O knjizi Radomira Konstantinovića drugom prilikom, ali o Vesni Pešić, sad i odmah:
 Fuck Vesna!

среда, 11. мај 2016.

Mali iz Savamale




Foto: www.krik.rs
Siniši Malom, aktuelnom gradnoačelniku Beograda (na vodi), levoj ruci i desnom džepu “najmoćnijem Srbinu” A.Vučiću (mislim, malo sam preterao, posle Novaka Đokovića?! Ups!) i ministru policije Srbije u ostavci dr Nebojši Stefanoviću, pošto pojma nemaju, a Bog me, nisu se ni, po sopstvenom priznanju, interesovali za ponoćno rušenje sa sve bagerima, “fantomkama na glavi” i bejzbol palicama i macolama, ko je (s)rušio Savamalu  predlažem da pod hitno pogledaju film “FANTOM”!
Film je iz 1996. godine, baziran na stripu Lija Foka, a u režiji Sajmon Vinsera.
Istina, u ovom američkom filmu znaju se i “Fantom”, ali i oni pod “fantomkama”: Bili Zejn, Kristi Svonson, Ketrin Zita Džons...
Prvo prikazivanje “Fantoma” obavljeno je 7. juna 1996. godine u SAD...
Ali taj, filmski “Fantom” je tamo, u džungli i svojoj zabiitoj pećini, vekovima, s kolena na koleno, čuvar ljudskih vrednosti, morala, čestitosti i – imovine?!
Za razliku od “BGD fantoma”!
Možda ni Mali, a ni dr Stefanović nisu pasionirani ljubitelji avanturističkih filmova, pogotovu onih sa moralnim prefiksom i porukama, ali opet nestvarno deluje da ministar policije Nebojša, u malom prstu, u broj, zna da su na mitingu opozicije u Beogradu, pred RIK-om - dušom i telom bili 1772, ili reče 1773 “gubitnika”, a pojma nema ko je rušio centar Beograda?!
Još je mnogo smešniji ovaj Mali, koji se u sve (u)meša, kao margarin “Dijamant”, i bez srama i obraza, pred kamerama obojene TV hladnokrvno kaže:
“Ne znam ko je rušio “Savamalu”, nisam se raspitivao, ali nije Grad?!”
Dobro, Mali, ako se niste raspitivali – kako znate KO NIJE, a ne znate – KO JESTE?!
Tako je i naš prošli, sadašnji i budući (doživotni, možda?!) PPV premijer, valjda pod utiskom izjave svoje “leve ruke i desnog džepa”, prvi put u istoriji javno priznao i izrekao da – nije obavešten (kao Koštunica, recimo):
“To istražuju državni organi”?!
Dobro, možda srpski “Eliot Nes” zaista veruje svojim najbližim saradnicima, Malom Siniši i dr Nebojši, ali, brate, bageri nisu igla u plastu sena, pa da se ne vide...
U celoj ovoj filmskoj priči o BGD “Fantomu”, fantomima i fantomkama, najsmešnija je sekvenca kada građanin, u nedoba, pred zoru, zove usplahireno policiju da je obavesti – da im neko ruši ulicu, a policija lakonski kaže: “Pa, đe mene nađe? Mi smo prava policija, a ne nekakva građevinska, sanitarna ili komunalna?!
Da čovek ne poveruje.
Stvarno, da je režiser filma “Fantom” Sajmon Vinser imao ovu ideju – njegov “fantom” bi se okitio holivudskim “Oskarima”, ali kao komendijaški, a ne akcioni film...
Dakle, onaj američki “Fantom” gledalištu (dakle građanima) šalje poruku: dobro uvek pobeđuje zlo, moral je uvek jači od nemorala...
Ali, šta nama, nesrećnicima koji živimo u zemlji bez granica, a i ne znamo gde su nam granice, poručuju “beogradski fantomi”?!
Naravoučenije glasi: Građani, čujte i počujte...Ako se interesujete za naš identitet, mi Vaš znamo. A noći su duge, kao i cevi, recimo. Uostalom, ima i belih noći, ali i kristalne noći...
Uz to, ima i “Fantoma iz opere”, pa gledajte taj film. Mi znamo za koga radimo. Za gazdu, ne za vas obične građanske nikogoviće...
PS: Ako nam ne verujete, pitajte onog Šabića!
Šalu na stranu: ovde se ne radi samo o bahatosti vlasti, ovde se radi o zavođenju straha i haosa (“mi možemo sve”), o rušenju Ustava, ustavnog poretka, uvođenju strahovlade i diktature...
Posle Sava Male smešan je ministar policije koji pripreti da će da podnese krivične prijave protiv onih koji su u RIK-u vređali “državne organe”, i koji su optuživali – da su izbori pokradeni?!
Pa dobro, ovi iz RIK-a su se prestrašili moćne Rambo-Sande Rašković, presekli se od straha, da se sad noću bude i znoje...
Nego da pitam dr Nebojšu Stefanovića: kakva je sudbina krivičnih prijava koje je SNS podneo za navodnu krađu glasova na prethodnim izborima? Kada su se na TV pojavljivale hrpe džakova sa glasačkim listićima?
Ili o onim batinašima u nešto “krvavijim izborima” u Mionici?
Ko je tada pokrao SNS?
Čiji su džipovi i “lade” bili u Mionici?
Da nisu, možda, to, ovi fantomi iz Savamale?
Nisu.
Nisu imali bagere!
Moj dugogodišnji poznanik i prijatelj, budući premijer je u intervju “Blicu” gromoglasno najavio da će iz buduće Vlade da “lete svi oni koji nisu radili dobro?!”
Sad mu je lakše: dvojicu odmah može da prežvrlja: Malog i Nebojšu?
Očito je, nisu dobro radili: pojma nemaju ko nekažnjeno ruši Beograd!!
Prvi je gradonačelnik, drugui je ministar policije!
Malo li je?!
Nije!
Primećujete da ne pominjem – (re)izbore 2016. godine?
Opravdano, sve što se u rijalitiju IZBORI događalo je za ponoćno rušenje centra Beograda – šala i komika.
Uz to, jedno naravoučenije srpske pameti glasi: ćorav karte ne igra!
Vučić je, istina, najavio da će tražiti da se, opet, prebroje svi glasovi.
Sad samo zarad istine.
Ali u ovakvoj Srbiji se činjenice ne menjaju: samo se menja istina!
PS: Uostalom, sve igrače na političkoj sceni znam kao belu paru: kad se dočepaju parlamenta i skupštinskog kazana (restoran ne računam), i trista hiljadarki po čoveku, sto u džep, dvesta hiljada za stranku – sve je pošteno.
Da poštenije ne može biti!
PS: Mali, gradonačelniče, jel si se raspitao ko ti je rušio – Savamalu?!

понедељак, 09. мај 2016.

Posle samo dva meseca izlaženja, u Britaniji ugašen dnevni list „Novi dan“


Štampi, izgleda, stvarno odzvonilo?!


London: Milan Dinić
(Od stalnog dopisnika)



Triniti Miror je najveći izdavač štampe u Velikoj Britaniji – zemlji koja je za štampu i medije ono što je Italija za modu, ili Nemačka za auto­mobile.
Međutim, i kada najveći od najvećih u štampi saopšti da nakon veoma kratkog perioda izlaženja gasi list u čiju pripremu i izlaženje je uloženo mnogo struke i novca, onda se čini da štampani mediji, izgleda, nemaju više budućnost.
Barem kada je reč o dnevnoj štampi.
Svega dva meseca posle pokretanja – „Novi dan“, dnevni list koji je zamišljen kao zamena nedavno ugašenom „Indipendentu“, ali i kao novine koje će privući pažnju ženskih čitalaca – ugašen je.
„Fajnenšl tajms“ je ovaj događaj okarakterisao kao „iznenadni kraj ambicioznog pokušaja opiranja opadanju britanske novinske industrije“.
Samo što je Triniti Miror objavio da gasi „Novi dan“, vrednost kompanije na berzi je skočila za šest odsto. Deluje izopačeno da kada novinska kompanija objavi da gasi jedan list akcije joj skaču, umesto da bude obrnuto?! Možda je u samoj toj perverznoj činjenici zapečaćena sudbina štampe u novom dobu.
Generalni direktor „Novog dana“, Sajmon Foks, na sastanku deoničara ukazao je na studiozna istraživanja koja su prethodila odluci da se pokrene novi list, a koja su pokazala da na britanskom tržištu ima prostora za list koji bi bio politički neutralan i više okrenut ženama.
„Ipak, vraćanje čitalaca sa internet izdanja nazad na štampano pokazalo se težim nego što se očekivalo“.
Od samog početka izlaženja „Novog dana“ stručnjaci su bili veoma skeptični. To je bio prvi dnevni list koji je u Britaniji pokrenut posle 30 godina i to odmah nakon što je „Indipendent“ ugašen (što je bio prvi slučaj u Britaniji da jedan list koji ima nacionalnu pokrivenost više ne izlazi).
Ipak, malo ljudi je očekivalo da će Triniti Miror ovako brzo odustati od novog dnevnog lista.
„Novi dan“ zamišljen je kao politički neutralno štivo, koje će ozbiljno ali sažeto – sa dosta slika i ilustracija – čitaocima dati sliku o ključnim informacijama za taj dan. Štampan na 40 stranica, na najkvalitetnijem papiru za dnevne novine, po ceni od 50 penija (75 dinara) list je direktno ciljao na žensku publiku i imao je dizajn poput magazina.
Kritičari tvrde da je Triniti Miror precenio spremnost tržišta za ovakav list.
Suprotno tome stoje tvrdnje da Triniti Miror nije dovoljno novca uložio u reklamu samog lista.
Autor ovih redova je sam u nekoliko navrata kupio primerke „Novog dana“ (uključujući prvi i poslednji) i, kao neko ko je i profesionalno i lično zainteresovan za budućnost štampe, mogu da kažem da je samim prelistavanjem ovog lista bilo upitno kakvu će budućnost imati.
Dizajn je bio fantastičan što je, čini se, pomalo i sputavalo čitaoca da se fokusira na sadržaj. Tekstovi su bili relativno kratki ali, pored pružanja osnovne informacije – koju svako ko se kreće među ludima već ima, bilo tako što je čuo od nekoga ili na radio stanici, video na TV ili usputno pročitao na internetu – sve ostalo što se nalazilo u tekstu bila je neka vrsta suvoparne humoreske i izlišno ređanje informacija koje, premda korisne, nisu naročito zanimljive.
Prema strukturi tema koje su dominirale – život, zdravlje, vaspitanje, deca – bilo je očito da su žene ciljna publika.
Tiraž lista nikada nije javno saopšten (inače, u Britaniji su tiraži novina poznati i javno dostupni) ali je navodno iznosio 40.000 primeraka što je svakako daleko ispod potrebe da se pokriju troškovi.
Poređenja radi, kada je ugašen, tiraž „Indipendenta“ iznosio je 55,000 primeraka. (Britanija ima 65 miliona stanovnika, a najtiražniji list je tabloid „San“ sa oko 1,8 miliona štampanih primeraka.
U Srbiji (bez KiM), sa 7,1 miliona stanovnika, najtiražniji dnevni listovi su „Kurir“, „Blic“ i „Novosti“ kojima se tiraž kreće oko 100,000 primeraka (kada se uzme prosek vikend izdanja i izdanja radnim danima).
Kada se prenese na srpsko tržište, tiraž „Novog dana“ iznosio bi 2,300 primeraka).
U zemlji koja je sinonim za štampu, koja je domovina čuvenim svetskim listovima kao što su „Tajms“, „Fajnenšl Tajms“, „Gardijan“, „Dejli Telegraf“…, kriza štampe je sve više očita.
Od 2000. prodaja štampe se prepolovila i iznosi tek nešto manje od osam miliona primeraka dnevno (u Srbiji, prema podacima iz 2014, ukupno se proda 400,000 dnevnih novina dnevno).
Ekspanzija interneta i uređaja koji imaju pristup internetu učinilo je da je u Britaniji prihod od oglašavanja više opao od tiraža.
Samo ove godine, u odnosu na prethodnu, oglašavanje u štampi se smanjilo za 16 procenata.
Jedna od velikih vrlina Engleza je u tome što uvek na vreme umeju da odustanu od nečega i da od gubitka naprave korist.
Pretvaranje kolonijalne imperije (koju su krvavo vojnički držali) u Komonvelt (kojim kulturno rukovode i ekonomski dominiraju) najbolji je primer. Zato možda i u štampi, gde su, poput kolonijalizma, bili svetski prvaci, treba pratiti šta i kako rade.
Prema tome, ako su pokrenuli jedan dnevni list i posle samo dva meseca odlučili da ga ugase – čini se da je štampi, zaista, odzvonilo…
Pošto ovim brojem obeležavamo 20 godina od kako se prvi broj „Svedoka“ (3. maja 1996) našao pred čitaocima, smatrali smo značajnim da se jedan od tekstova bavi i sudbinom štampe i damo osvrt na stanje u našoj branši o kome čitaoci (s pravom) malo znaju i malo ih interesuje, ali koje svakako utiče na ono što vidite i pročitate u novinama.
Ne usuđujemo se da predviđamo kako ćemo mi proći u „sukobu“ sa internetom.
Uostalom, verujemo da Vi koji čitate ovaj članak držeći novine u ruci i sami imate svoje viđenje i slutnje o tome kako danas izgledaju mediji, novine i novinarstvo uopšte i da sami oko sebe vidite u kom pravcu sve ide...

понедељак, 11. јануар 2016.

Još jedno poglavlje u istoriji našeg propadanja

Aleksandar Vučić (45).
Diplomirani pravnik.
Političar.
Predsednik Vlade Srbiije.
Bivši PPV.
Bivši ministar informisanja i bivši ministar Vojske Srbije.
Predsednik Srpske napredne strane.
Bivši generalni sekretar Srpske radikalne stranke.
Po sopstvenom uverenju – danas reformator.
Evropejac. (Euro-fanatik?!)
Tvrdi nacionalista?!
Nekad?
Ili nikad?
Danas: toplo preporučuje Srbima i Srbiji da se, na ovaj ili onaj način, odreknu:
o Sebe;
o Prošlosti;
o Mitova;
o Istorije;
o Kulina bana i Kraljević Marka;
o Stanoja Glavaša i Srđe Zlopogleđe;
Odricanje od Kosova i Metohije, još uvek – ne preporučuje!
Zasad?!
Ima se kad!
Ili nema?
Zato je od obećanja da će „poništiti Borkove sporazume“ oko KiM došao do toga da je Briselskim sporazumom povukao preostale srpske institucije sa Kosova…
Ni Miloša Obilića ne pominje!
Ali zato pominje Maksa Vebera!
Zašto?
I ko je Maximilian Carl Emil Weber, uopšte?
Maks Veber (1864-1920) bio je pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar (još malo kao Vučić!).
Značajno je uticao na socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu.
Posebnu pažnju posvetio je izučavanju birokratije.
U svojim delima poput „Protestantska etika i duh kapitalizma“ usmerio se na objašnjenje i razumevanje značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom radu i bitisanju.
Uz Emila Dirkema i Karla Marksa, Veber je jedan od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i jedan od njenih najvećih mislilaca.
Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije i države.
Dakako.
Veber je, takođe, i teoretičar države i prava.
Tako i njegova definicija države treba da bude okosnica razumevanja njegovog rada u istorijskom kontekstu – kada je Nemačka dugo čekala na ujedinjenje i kao takva u odnosu na druge evropske država predstavljala, na neki način periferiju.
(Što kod sadašnjeg Aleksandra, čini se, nije baš, što bi se reklo, po srpski, kompatibilno?!).
Za Maksa Vebera, ali i uopšte u teoriji prava, država je „jedina organizacija koja ima monopol na upotrebu oružane sile“ kako bi sačuvala svoje građane i svoje prerogative.
Sledstveno prethodnom, pa zar to i sama Savezna Republika Jugoslavija nije probala da uradi kada se obračunavala sa teroristima iz OVK?!
I zbog toga platila otimanjem teritorije i „hitnom isporukom“ celokupnog srpskog političkog, vojnog i policijskog rukovodstva.
A, zamislite ironiju: sledila je upravo i samo - Veberovu misao?!
Istu onu koju su u najviše zakonodavne akte utkale najjače evropske i svetske države?!
Uostalom, zar danas sve one ne upotrebljavaju istu oružanu silu protiv terorista?
Biće da je jedno od najznačajnijih dela Maksa Vebera, „Politika kao poziv“, očito rado preskočeno međ savremenim poštovaocima njegovih reči i dela u Srbiji.
Kako i ne bi, kad je za njih „Politika - biznis“!
Dakle, kada bi se kojim slučajem pomodarstvo pretvorilo u delo, sledeći Veberovu misao, Srbija bi pod Vučićem(?!), očas posla, povratila južnu srpsku pokrajinu.
I, to bi bilo potpuno Veberovski (i pravno) legitimno, zar ne.
Za početak.
Dakle, Maksa Vebera nisam imao prilike da upoznam jer se on rodio prerano, ili ja prekasno, ali neka njegova dela jesam.
Ipak, čini se, ne tako dobro i pomno kao što ih je proučio, izučio i naučio Aleksandar Vučić?!
Ssamo ne znam što ih i ne primenjuje?!
Protestantska etika zagovara posvećenost radu i skromnost, a ne korišćenje svake prilike da se priča kako se radi bolje i više od drugih i da je to jedini argument.
„A ako vam se ne sviđa, vi me smenite“, pa čak više nije ni priča da ga neko smeni, nego će on sam sebe - da smeni…
A stanovništvo nam i dalje tone u sve dublju intelektualnu i materijalnu bedu.
Dakle, Vebera ne poznajem lično, ali i očito ne kao Vučić.
Ali, zato Aleksandra Vučića – poznajem.
Odlično!
Ili sam bar mislio da ga poznajem.
Opet, moja greška...
Zapravo, ni sam više ne znam kog Aleksandra sam znao i kog Vučića sam poznavao?!
S kim i s kojim sam se družio - s onim Šešeljevim, ili s ovim, Angelinim?
Ne sa Angelininim (majka mu je Angelina), već sa onim Vučićem Angele Merkel?!
„Nemačke se nikad odreći neću”, kaže danas.
Ne dam Batu Gašića!?
Sad, daje Gašića!
Ne dam Kori!
Zasad?!
„Samo penzioneri ne bi trebalo da brinu”, tvrdio je.
Nekad.
Danas:
Penzioneri i ne treba da brinu. Imaće, od ove penzije (januarske) najveće penzije u istoriji!
Onima kojima nisu otete zaista su povećane za 1,5 odsto(!) kao i ostalima kojima je oteto, po principu Šerifa od Notingema: uzmi od onih koji nemaju za one koji - imaju!
Prevedeno na srpski, ili na službeni MMF jezik: oni koji su dosad imali 25.000 dinara, sad mogu da nakrive šešir.
Imaće 375 dinara više!
Malo li je?
Nije (u zbiru).
U zbilji, ma nemojte da se šalimo.
Ozbiljan sam.
TV pretplata je prepolovila povišicu, recimo.
Dakle, nemam dilemu s kojim sam se Vučićem viđao često!
Sa sadašnjim se ne viđam.
Odavno, od kada je postao prvo PPV, pa onda predsednik Vlade Srbije.
Ili on nema kad, pošto prema sopstvenom priznanju radi od jutra do sutra.
Taj tempo mi, priznajem, ne odgovara.
A i on ima svoje „medijske pajtose“, sve same esencije mudrosti, koji se umesto u kafani gde je prirodi njihovih priča mesto, okupljaju na „Pinku“…
Ili njemu, Vučiću, ne odgovara kako piše „Svedok”?!
Pa, kako piše “Svedok”?
Obično!
Kako bi svaki medij trebalo – na temelju argumenata i činjenica, a ne na temelju „izvora“ i „dojava“.
Nema državnih udara, kad ih nema.
Ne izmišlja porno zvezde – kad to nisu.
Ne prati „farmu” i „parove”, prostitutke ne oslovljava sa starletama, već pravim imenom...
Ne podržava ni Kristijana, ne proganja sad (kad svi, ili većina to rade) Miroslava Miškovića, ne pridružuje se horskom pisanju o gazdi Delte po principu: „samo mrtav Mišković je dobar Mišković!”.
Ne hvali na sav glas „Beograd na vodi”, ne obaveštava javnost o preteranim uspesima Srbije, ne bavi se virtuelnim rezultatima, novim „silikonskim dolinama”, fabrikama čipova, autobusa, čelika, šavnih cevi, neviđenim uspesima NBS, herojskim podvizima putara kad usred zime sneg zabeli...
Ne piše, svakodnevno, i ne izmišlja afere oko predsednika Srbije i njegove supruge...
Jok.
Ne piše da se u kabinetu, gle čudne li koincidencije, onomad smenjenog direktora KBC „Dedinje” dr Boška Đukanovića jer je navodno spremao državni udar (po DJV-u)...
Ne, ne...
Kad ima prilike, a bilo ih je: „Svedok” je obelodanio uspeh Vučića, Dačića i Tomislava Nikolića prilikom pokušaja nametanja Rezolucije o Srebrenici, o uspešnoj akciji oko očuvanja srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji, kad su Albanci pokušali da preko UNESKO otmu i dušu srpskom biću...
Istina, sve ima svoju cenu: a cena je – „Svedok” je posle dve decenije, praktično, pred gašenjem.
Jedno vreme sam, verujte mi na reč, zdravljem plaćao izlaženje „Svedoka”; zaradio povišeni šećer, pritisak se ne računa, katarakta takođe, opadanje kose, naravno...
Usput, primetili ste: „Svedok” je i danas (uz izuzetke „Vremena”, „Geopolitike”, „Tabloida” i još ponekog) jedini medij kojem se od prvog dana znao gazda...
Uz to, „Svedok” je, valjda, jedini list koji koja živi od tiraža, a ne od bogatih milostinja marketinških agencija i oglasa, ne od pomoći stranih ambasada, Soroša i drugih, zapadnih i drugih medijskih pokrovitelja...
Upravo ovih dana obelodanjuju se spiskovi abonenata i korisnika „tuđe pomoći i nege”, ili takozvanog „projektnog finansiranja” po principu malo tebi-više meni.
Kad sam pogledao spiskove abonenata i zavisnika od strane pomoći shvatio sam da i meni i „Svedoku” spasa nema, ili da smo i ja i „Svedok” iz nekog drugog, očito prevaziđenog vremena, sa zaostavštinom iz, sad, izgleda, prokužene slavne srpske istorije...
Da je stvar izgubljena, kada sam primetio da je na nekakvom spisku „stranih kazana”, čak i nepostojeći medij, bezimeni medij, zvani E-, opasuljio sam se.
Upravo taj nepostojeći E-medij, iako dobija socijalnu pomoć, abonent je “narodne kuhinje”, svakodnevno kukumavče – kako su svi protiv njega, kako je zavera protiv njega, kako mu svi rade o glavi.
Taj nepostojeći mediji svaki dan blati i vređa nekoga, pa je tako svojevremeno objavio kako Englezi finasiraju – fašistu!
Taj fašista je moj sin Milan, diplomirani politikolog, master FPN-a, potom završio master studije na LSE u Londonu... jedan, po mojoj skromnoj novinarskoj proceni, od najtalentovanijih novinara mlađe generacije (čije tekstove sad čitate iz Londona).
Kakve veze ima moj sin Milan s fašizmom?!
Pre bi se reklo da je fašisoidni Petar Luković, čiji su napisi (to nisu tekstovi već pamfleti uvreda, koncentrat vulgarnosti, esencija gluposti i budalaština) oličenje govora mržnje, nekako postao – blizak vlastima, pa onda piše ono što njima treba.
To, istina govori više o vlastodršcima, nego o njemu, ali će ostati upamćeno i zapamćeno.
Inače, moj sin Milan - po fašisoidnom Lukoviću – postao je fašista, verovali ili ne, zato što je dobio od LSE-a jednokratnu stipendiju „Silverston scholarship”, po osnivaču katedre za Medije i komunikacije na LSE, Rodžeru Silverstonu.
Ono što je posebno smešno, ali ilustrativno, jeste što je „genijalni“ Pera (veliki znanac stranih fondova i stipendija i psovki na engleskom) mislio da stipendiju dodeljuje – a ko bi drugi nego – britanska ambasada?
Kada je neko naviknut da novac dobija samo od fondova i ambasada za razne „usluge“, ne može da misli neko, pa i Englezi, nekoga nagrade zbog talenta i profesionalnog rada.
Uostalom, taj isti „fašista“ Milan objavljivao je i objavljuje tekstove i u „Gardijanu“ (koji svakako nije poznat po svojim fašističkim tradicijama), i u „Evening Standardu“.
Čudi me da oni nisu poslušali Peru koji se uporno frlja poluengleskim izrazima u svojim pisanim svinjarijama, jer je to tobože tako „kul“...
 Ili Perine reči imaju svrhu da zadovolje samo one kojima je blizak trenutno…
Recimo, sada Vučiću.
I da se vratim Vučiću, ovom sadašnjem. (O onom dok smo se družili neću ni reč da kažem. Družili smo se, razgovarali, igrsli šsh ogovarali...
Bilo, pa prošlo.
Ne bih želeo da se pišući o onome šta je bilo, kao što neki njegovi bivši intimusi sad obelodanjuju u knjigama, zadržaću se na – sadašnjem.
Mada sam siguran da će njegovi sadašnji intimusi sutradan isto da propevaju o njemu kao što čine i svom bivšem gazdi Mišku, gazda Raji, gazdarici Miri Marković…)
PoPINKiće tada, ali...
Žao mi je što Vučić nije iskoristio šansu koju je imao.
A, iamo je!
Veliku!
Istina, s visine, se drugačije vidi?!
Tuđe muke su minorne, ljudi s brda i planina izgledaju kao mravi, ali ko visoko leti nisko padne...
Prosto, ne razumem ljude koji postanu jednog trena u prolaznom životu važni, odmah počnu da mrze svoj narod.
A ova vlast, s Aleksandrom na vrhu, nas ne voli.
Uz to, okružio se čudnim ljudima, da ne kažem, neku grublju reč.
Pojedina kadrovska rešenja su mu – da se čovek prekrsti?!
Savetnici, ne verujem da ih ima, a ako ih zaista ima i uvažava, su budi Bog s nama...
Rečju, i pad je let!
U nas se pokazalo da je gotovo svaka vlast protiv nacionalnog interesa.
Vučiću sadašnjem sad smeta sve na čemu je gradio svoj politički kapital i iskustvo. Uticaj koji je uspeo da izgradi u srpskom društvu podstičući najprizemnije u ljudima iskoristio je kako bi napravio sopstveni „kopernikanski obrt“ i postao reformator.
Samo, ne može čovek da pobegne od sebe.
A kada želite da vidite kakav je čovek, pogledajte sa kakvima se okružuje.
Politika jeste prljava rabota, ali nigde kao u Srbiji ona nije večiti reciklažni centar za razne barabe.
Umesto da je iskoristio priliku da promeni Srbiju tako što će promeniti i ljude oko sebe, Vučić se uporno drži recikliranih kadrova, a SNS je postao neprikosnoveni „Sabitni centar“ za sve.
Jasno je zašto – jer može lako da ih smeni, a i dušu su dali da kad-tad na videlo ispliva njihov primitivni karakter.
A Srbi i većina medija u Srbiji obožavaju primitivizam…
Iako se čini politički lukrativnim oko sebe rasporediti one pored kojih ćeš uvek da ispadneš bolji i pametniji, na kraju bude – s kim si, takav si.
Kad se crta podvuče – ni naočare, ni Veber, ni priča o 36-časovnom radnom danu, ni pažljivo pripreman nastup, ni američke i druge agencije, ni moji prijatelji „Bibi Netanjahu“, šeik Bin Zajed i Angela Merkel, ni gađanje brojkama o kilometrima i kreditima koje niko ne zna ni ne razume… neće doprineti da se Srbija promeni na bolje.
Naprotiv, biće sve ovo još jedno tužno poglavlje u istoriji našeg propadanja…

понедељак, 27. јул 2015.

Nasta iz Ćuprije

Sva je sreća što, izgleda, Zorana Mihajlović, ministar saobraćaja, ne putuje ka Nišu ili Markovcu! Jer bi, da putuje, uočila još stariji hrast pored druma koji ometa saobraćaj, mameći vozače da svrate u debelu hladovinu, da se odmore, okrepe i potom krenu dalje...
Istina, ona (Zoka) se nimalo ne štreca što je posekla hrast star samo šest vekova i kusur godina...
Zasadiće novi, zdraviji i – stariji!
Usput, lakonski za „poni ekspres” novine kaže: „Kako god da okrenemo, biću prokleta, za neke što sam posekla hrast koji je bolestan i na kraju životnog veka, a za neke jer se zbog toga kasni sa izgradnjom auto puta“!
Hm?!
Sad mi nije jasno, da li je Zoka, potpredsednik Vlade Srbije, potpredsednik Srpske napredne stranke, doktor na Megatrendu (pardon Džon Nezbit univerzitetu) ili doktorica samo za struju, puteve, građevine, infrastrukturu i pitanja opšte prakse?!
Ili je, naprosto vidovita, kada je za stari hrast koji na slikama po novinama izgleda zdrav kao dren i stoji bez ikakvih problema, utvrdila da je na smrt bolestan!
Takođe, kad sam pročitao njen intervju odahnuo sam: ona je samo stručnjak za eutanaziju i „ubica iz milosrđa”, jer je, eto, sprečila stari hrast da se pod stare dane muči.
Sad se nešto mislim, možda sam se ogrešio o Vučiću kad sam pomislio da je on osmislio da se ostarelim ljudima otima penzija? (Istina slušao sam na TV „Pink“, kod DJV-a u „Teškoj reči” da ima i nekih poštenih penzionera sa Kosmaja koji traže, ako treba, da im se još više umanji penzija!).
Moguće da je to doktorica za struju, puteve, mostogradnju, rečne, morske i vazdušne puteve predložila – „bolje ubiti penzionere dok još dišu, nego ih pustiti da se muče i životare sa ogromnim penzijama, koje ne mogu njima da pomognu, ali mogu budžetu da – preživi“!
I tu, sad, imam ozbiljnu dilemu i pitanje: zašto svaka vlast kad dođe na vlast mrzi svoj narod?
I, da li je bolje da pukne narod, ili da pukne budžet?
Mislim, iskreno, da je lakše da crkne budžet nego narod. Jer, budžet ima i rebalans, a život nema reprizu.
Jedan jedini je, i uvek je premijera.
Dok se igra...
Vidim da se ova napredna vlast sa Vučićem, kao nekada Tito, sad dosetila da oponaša Tita. Istina, još je daleko dan da drug Vučić, kao drug Tito 7. maja 1962. održi svoj čuveni govor u Splitu – Trst je naš, Split nije: „Dozvolite mi, drugovi i drugarice, da kažem nekoliko riječi i o slabostima u našem političkom životu...Neki komunisti gledaju samo na svoj najuži krug, tako da je došlo i do političkog nezadovoljstva i nepravilnosti u pojedinim republikama...Mi ne mislimo, kao razni građanski elementi koji se nisu slili sa socijalističkom mišlju u našem razvitku, da treba da se vraćamo na stari put...Mi smo dozvolili da se svašta piše i u našoj štampi. Pogledajte neke časopise i razne članke i vidjećete kako oni destruktivno djeluju...Govoreći o našim slabostima, ja sam uglavnom pominjao one subjektivne, iako, razumije se, ima i objektivnih... Svako mora da gleda na cjelokupnu našu zajednicu, na sve što je u interesu zajednice, jer ono što je u interesu zajednice, sigurno je i u interesu svakog pojedinca, svake lokalne jedinice i komune... (Iz govora u Splitu 7. maja 1962. godine). Ipak, ima vremena…
Ali, kad već nije Split, dobro - može poruka i iz Krupnja da se pošalje: penzije i plate u javnom sektoru, pre svega u obrazovanju, zdravstvu, vojsci i policiji, biće povećane! Pre kraja ove godine oni će osetiti poboljšanje jer računamo na stabilnost javnih finansija i države!
I to nije sve! Drug Vučić je najavio i Zakon o poreklu imovine: „Ne može neko sa platom od 50-80 hiljada da ima dva poršea”!?
Stvarno ne može, premijer je u pravu, ali šta će nam NOVI zakon kad važi, valjda, još uvek onaj – stari, kojim se takođe pretilo bogatima i bogatašima, samo u doba sedamdesetih-osamdesetih godina prošlog veka?!
Kad je već pomenut Zakon o poreklu imovine, ne znam zašto, ali setih se primene tog zakona u Ćupriji i nesrećnog Naste.
Tada sam radio u „Novostima” i, naravno, pratili smo borbu protiv korupcije i kriminala (istina ne s nultom tolerancijom, kao što se danas pripoveda), ali – pratili smo.
Ali, kakve veze sad ima taj nesrećni Nasta iz Ćuprije?!
Pa ima. Sekretar komisije za ispitivanje porekla imovine u Ćupriji bio je moj drugar Đora iz Niša, šahista i pravnik u slobodnom vremenu, pa mi je „naš izvor” dojavljivao informacije za novine...
Taj nesrećni Nasta je sazidao kućerak, sa sve kupatilom, a u kupatilu mesingane sanitarije koje šljašte, za koje, taj Nasta, nije imao račune, a ni odgovor s kojim parama ih je kupio...?!
Oćeš-nećeš, uhapsiše Nastu, inače časnog i poštenog srpskog domaćina.
Celoj Ćupriji je bilo smešno, ali ne i Nasti.
Bruku zbog hapšenja nije mogao da izdrži: obesio se u – zatvoru.
Nije mogao da dokaže odakle mu pare za mesingane slavine i keramičku VC – šolju?!
Bojim se da će i ovaj novi-zapravo stari zakon da propadne, ali da će se pojaviti neki novi Nasta, ubeđen sam da hoće.
Uz to čujem da od 1. avgusta više ne treba gostima otvarati vrata od svog stana!
Pogotovo inspektorima koji će, ako imaju dojavu, kontrolisati rad na crno po stanovima, sa ili bez pristanka vlasnika ili zakupca stana?!
Dosad je za upad policije, a još pre za upad nekakvih inspektora rada bio potreban nalog nadležnog suda? Jer, nepovredivost stana je ustavna kategorija.
I ranije, a valjda i sad je tako… Ako Ustav nije u međuvremenu promenjen, a ja što zbog senilnosti, što zbog šećera, nisam uočio?!
Samo, ova napredna vlast je i tu spremna: sud, čim inspektor zakuca, a gazda ne dozvoli da se uđe u stan - hop – i izda nalog za upad u stan!
Nema mrdanja.
Vlast je vlast, ali samo dok traje.
U ovoj mudrosti napredne vlasti možda se skriva i odgovor na moje pitanje: zašto svaka vlast kad postane vlast mrzi svoj narod?!   
Istina, jedina nada ovom narodu je da vlast to i ne misli sasvim ozbiljno: jer, većinu onoga što je pompezno obećala, nije ispunila.
Da li je smanjila broj agencija?
Da li je smanjila administraciju?
Gde je Kancelarija za brze odgovore?
Da li je poništila Borkove potpise o Kosovu i Metohiji?
Da li je iko od prepotopskih lopova, bar prema pisanju štampe, iza rešetaka?
Po kom zakonu je Vlada otela deo penzija, kad ta Vlada tim ljudima kojima je otela penzije nije bila poslodavac i davala penzije koje su pravo iz radnog odnosa, a ne dobra volja Vlade Srbije ili centara za socijalni rad i pomoć?
Dakle, stara izreka - ko kuca – otvoriće mu se, od 1. avgusta ne važi u EU-ropskoj Srbiji.