Mali iz Savamale

Foto: www.krik.rs

Siniši Malom, aktuelnom gradnoačelniku Beograda (na vodi), levoj ruci i desnom džepu “najmoćnijem Srbinu” A.Vučiću (mislim, malo sam preterao, posle Novaka Đokovića?! Ups!) i ministru policije Srbije u ostavci dr Nebojši Stefanoviću, pošto pojma nemaju, a Bog me, nisu se ni, po sopstvenom priznanju, interesovali za ponoćno rušenje sa sve bagerima, “fantomkama na glavi” i bejzbol palicama i macolama, ko je (s)rušio Savamalu  predlažem da pod hitno pogledaju film “FANTOM”!

Film je iz 1996. godine, baziran na stripu Lija Foka, a u režiji Sajmon Vinsera.

Istina, u ovom američkom filmu znaju se i “Fantom”, ali i oni pod “fantomkama”: Bili Zejn, Kristi Svonson, Ketrin Zita Džons...

Prvo prikazivanje “Fantoma” obavljeno je 7. juna 1996. godine u SAD...

Ali taj, filmski “Fantom” je tamo, u džungli i svojoj zabiitoj pećini, vekovima, s kolena na koleno, čuvar ljudskih vrednosti, morala, čestitosti i – imovine?!

Za razliku od “BGD fantoma”!

Možda ni Mali, a ni dr Stefanović nisu pasionirani ljubitelji avanturističkih filmova, pogotovu onih sa moralnim prefiksom i porukama, ali opet nestvarno deluje da ministar policije Nebojša, u malom prstu, u broj, zna da su na mitingu opozicije u Beogradu, pred RIK-om - dušom i telom bili 1772, ili reče 1773 “gubitnika”, a pojma nema ko je rušio centar Beograda?!

Još je mnogo smešniji ovaj Mali, koji se u sve (u)meša, kao margarin “Dijamant”, i bez srama i obraza, pred kamerama obojene TV hladnokrvno kaže:

“Ne znam ko je rušio “Savamalu”, nisam se raspitivao, ali nije Grad?!”

Dobro, Mali, ako se niste raspitivali – kako znate KO NIJE, a ne znate – KO JESTE?!

Tako je i naš prošli, sadašnji i budući (doživotni, možda?!) PPV premijer, valjda pod utiskom izjave svoje “leve ruke i desnog džepa”, prvi put u istoriji javno priznao i izrekao da – nije obavešten (kao Koštunica, recimo):

“To istražuju državni organi”?!

Dobro, možda srpski “Eliot Nes” zaista veruje svojim najbližim saradnicima, Malom Siniši i dr Nebojši, ali, brate, bageri nisu igla u plastu sena, pa da se ne vide...

U celoj ovoj filmskoj priči o BGD “Fantomu”, fantomima i fantomkama, najsmešnija je sekvenca kada građanin, u nedoba, pred zoru, zove usplahireno policiju da je obavesti – da im neko ruši ulicu, a policija lakonski kaže: “Pa, đe mene nađe? Mi smo prava policija, a ne nekakva građevinska, sanitarna ili komunalna?!

Da čovek ne poveruje.

Stvarno, da je režiser filma “Fantom” Sajmon Vinser imao ovu ideju – njegov “fantom” bi se okitio holivudskim “Oskarima”, ali kao komendijaški, a ne akcioni film...

Dakle, onaj američki “Fantom” gledalištu (dakle građanima) šalje poruku: dobro uvek pobeđuje zlo, moral je uvek jači od nemorala...

Ali, šta nama, nesrećnicima koji živimo u zemlji bez granica, a i ne znamo gde su nam granice, poručuju “beogradski fantomi”?!

Naravoučenije glasi: Građani, čujte i počujte...Ako se interesujete za naš identitet, mi Vaš znamo. A noći su duge, kao i cevi, recimo. Uostalom, ima i belih noći, ali i kristalne noći...

Uz to, ima i “Fantoma iz opere”, pa gledajte taj film. Mi znamo za koga radimo. Za gazdu, ne za vas obične građanske nikogoviće...

PS: Ako nam ne verujete, pitajte onog Šabića!

Šalu na stranu: ovde se ne radi samo o bahatosti vlasti, ovde se radi o zavođenju straha i haosa (“mi možemo sve”), o rušenju Ustava, ustavnog poretka, uvođenju strahovlade i diktature...

Posle Sava Male smešan je ministar policije koji pripreti da će da podnese krivične prijave protiv onih koji su u RIK-u vređali “državne organe”, i koji su optuživali – da su izbori pokradeni?!

Pa dobro, ovi iz RIK-a su se prestrašili moćne Rambo-Sande Rašković, presekli se od straha, da se sad noću bude i znoje...

Nego da pitam dr Nebojšu Stefanovića: kakva je sudbina krivičnih prijava koje je SNS podneo za navodnu krađu glasova na prethodnim izborima? Kada su se na TV pojavljivale hrpe džakova sa glasačkim listićima?

Ili o onim batinašima u nešto “krvavijim izborima” u Mionici?

Ko je tada pokrao SNS?

Čiji su džipovi i “lade” bili u Mionici?

Da nisu, možda, to, ovi fantomi iz Savamale?

Nisu.

Nisu imali bagere!

Moj dugogodišnji poznanik i prijatelj, budući premijer je u intervju “Blicu” gromoglasno najavio da će iz buduće Vlade da “lete svi oni koji nisu radili dobro?!”

Sad mu je lakše: dvojicu odmah može da prežvrlja: Malog i Nebojšu?

Očito je, nisu dobro radili: pojma nemaju ko nekažnjeno ruši Beograd!!

Prvi je gradonačelnik, drugui je ministar policije!

Malo li je?!

Nije!

Primećujete da ne pominjem – (re)izbore 2016. godine?

Opravdano, sve što se u rijalitiju IZBORI događalo je za ponoćno rušenje centra Beograda – šala i komika.

Uz to, jedno naravoučenije srpske pameti glasi: ćorav karte ne igra!

Vučić je, istina, najavio da će tražiti da se, opet, prebroje svi glasovi.

Sad samo zarad istine.

Ali u ovakvoj Srbiji se činjenice ne menjaju: samo se menja istina!

PS: Uostalom, sve igrače na političkoj sceni znam kao belu paru: kad se dočepaju parlamenta i skupštinskog kazana (restoran ne računam), i trista hiljadarki po čoveku, sto u džep, dvesta hiljada za stranku – sve je pošteno.

Da poštenije ne može biti!

PS: Mali, gradonačelniče, jel si se raspitao ko ti je rušio – Savamalu?!

Posle samo dva meseca izlaženja, u Britaniji ugašen dnevni list „Novi dan“

Štampi, izgleda, stvarno odzvonilo?!

London: Milan Dinić

(Od stalnog dopisnika)

Triniti Miror je najveći izdavač štampe u Velikoj Britaniji – zemlji koja je za štampu i medije ono što je Italija za modu, ili Nemačka za auto­mobile.

Međutim, i kada najveći od najvećih u štampi saopšti da nakon veoma kratkog perioda izlaženja gasi list u čiju pripremu i izlaženje je uloženo mnogo struke i novca, onda se čini da štampani mediji, izgleda, nemaju više budućnost.

Barem kada je reč o dnevnoj štampi.

Svega dva meseca posle pokretanja – „Novi dan“, dnevni list koji je zamišljen kao zamena nedavno ugašenom „Indipendentu“, ali i kao novine koje će privući pažnju ženskih čitalaca – ugašen je.

„Fajnenšl tajms“ je ovaj događaj okarakterisao kao „iznenadni kraj ambicioznog pokušaja opiranja opadanju britanske novinske industrije“.

Samo što je Triniti Miror objavio da gasi „Novi dan“, vrednost kompanije na berzi je skočila za šest odsto. Deluje izopačeno da kada novinska kompanija objavi da gasi jedan list akcije joj skaču, umesto da bude obrnuto?! Možda je u samoj toj perverznoj činjenici zapečaćena sudbina štampe u novom dobu.

Generalni direktor „Novog dana“, Sajmon Foks, na sastanku deoničara ukazao je na studiozna istraživanja koja su prethodila odluci da se pokrene novi list, a koja su pokazala da na britanskom tržištu ima prostora za list koji bi bio politički neutralan i više okrenut ženama.

„Ipak, vraćanje čitalaca sa internet izdanja nazad na štampano pokazalo se težim nego što se očekivalo“.

Od samog početka izlaženja „Novog dana“ stručnjaci su bili veoma skeptični. To je bio prvi dnevni list koji je u Britaniji pokrenut posle 30 godina i to odmah nakon što je „Indipendent“ ugašen (što je bio prvi slučaj u Britaniji da jedan list koji ima nacionalnu pokrivenost više ne izlazi).

Ipak, malo ljudi je očekivalo da će Triniti Miror ovako brzo odustati od novog dnevnog lista.

„Novi dan“ zamišljen je kao politički neutralno štivo, koje će ozbiljno ali sažeto – sa dosta slika i ilustracija – čitaocima dati sliku o ključnim informacijama za taj dan. Štampan na 40 stranica, na najkvalitetnijem papiru za dnevne novine, po ceni od 50 penija (75 dinara) list je direktno ciljao na žensku publiku i imao je dizajn poput magazina.

Kritičari tvrde da je Triniti Miror precenio spremnost tržišta za ovakav list.

Suprotno tome stoje tvrdnje da Triniti Miror nije dovoljno novca uložio u reklamu samog lista.

Autor ovih redova je sam u nekoliko navrata kupio primerke „Novog dana“ (uključujući prvi i poslednji) i, kao neko ko je i profesionalno i lično zainteresovan za budućnost štampe, mogu da kažem da je samim prelistavanjem ovog lista bilo upitno kakvu će budućnost imati.

Dizajn je bio fantastičan što je, čini se, pomalo i sputavalo čitaoca da se fokusira na sadržaj. Tekstovi su bili relativno kratki ali, pored pružanja osnovne informacije – koju svako ko se kreće među ludima već ima, bilo tako što je čuo od nekoga ili na radio stanici, video na TV ili usputno pročitao na internetu – sve ostalo što se nalazilo u tekstu bila je neka vrsta suvoparne humoreske i izlišno ređanje informacija koje, premda korisne, nisu naročito zanimljive.

Prema strukturi tema koje su dominirale – život, zdravlje, vaspitanje, deca – bilo je očito da su žene ciljna publika.

Tiraž lista nikada nije javno saopšten (inače, u Britaniji su tiraži novina poznati i javno dostupni) ali je navodno iznosio 40.000 primeraka što je svakako daleko ispod potrebe da se pokriju troškovi.

Poređenja radi, kada je ugašen, tiraž „Indipendenta“ iznosio je 55,000 primeraka. (Britanija ima 65 miliona stanovnika, a najtiražniji list je tabloid „San“ sa oko 1,8 miliona štampanih primeraka.

U Srbiji (bez KiM), sa 7,1 miliona stanovnika, najtiražniji dnevni listovi su „Kurir“, „Blic“ i „Novosti“ kojima se tiraž kreće oko 100,000 primeraka (kada se uzme prosek vikend izdanja i izdanja radnim danima).

Kada se prenese na srpsko tržište, tiraž „Novog dana“ iznosio bi 2,300 primeraka).

U zemlji koja je sinonim za štampu, koja je domovina čuvenim svetskim listovima kao što su „Tajms“, „Fajnenšl Tajms“, „Gardijan“, „Dejli Telegraf“…, kriza štampe je sve više očita.

Od 2000. prodaja štampe se prepolovila i iznosi tek nešto manje od osam miliona primeraka dnevno (u Srbiji, prema podacima iz 2014, ukupno se proda 400,000 dnevnih novina dnevno).

Ekspanzija interneta i uređaja koji imaju pristup internetu učinilo je da je u Britaniji prihod od oglašavanja više opao od tiraža.

Samo ove godine, u odnosu na prethodnu, oglašavanje u štampi se smanjilo za 16 procenata.

Jedna od velikih vrlina Engleza je u tome što uvek na vreme umeju da odustanu od nečega i da od gubitka naprave korist.

Pretvaranje kolonijalne imperije (koju su krvavo vojnički držali) u Komonvelt (kojim kulturno rukovode i ekonomski dominiraju) najbolji je primer. Zato možda i u štampi, gde su, poput kolonijalizma, bili svetski prvaci, treba pratiti šta i kako rade.

Prema tome, ako su pokrenuli jedan dnevni list i posle samo dva meseca odlučili da ga ugase – čini se da je štampi, zaista, odzvonilo…

Pošto ovim brojem obeležavamo 20 godina od kako se prvi broj „Svedoka“ (3. maja 1996) našao pred čitaocima, smatrali smo značajnim da se jedan od tekstova bavi i sudbinom štampe i damo osvrt na stanje u našoj branši o kome čitaoci (s pravom) malo znaju i malo ih interesuje, ali koje svakako utiče na ono što vidite i pročitate u novinama.

Ne usuđujemo se da predviđamo kako ćemo mi proći u „sukobu“ sa internetom.

Uostalom, verujemo da Vi koji čitate ovaj članak držeći novine u ruci i sami imate svoje viđenje i slutnje o tome kako danas izgledaju mediji, novine i novinarstvo uopšte i da sami oko sebe vidite u kom pravcu sve ide...