Nasta iz Ćuprije

Sva je sreća što, izgleda, Zorana Mihajlović, ministar saobraćaja, ne putuje ka Nišu ili Markovcu! Jer bi, da putuje, uočila još stariji hrast pored druma koji ometa saobraćaj, mameći vozače da svrate u debelu hladovinu, da se odmore, okrepe i potom krenu dalje...

Istina, ona (Zoka) se nimalo ne štreca što je posekla hrast star samo šest vekova i kusur godina...

Zasadiće novi, zdraviji i – stariji!

Usput, lakonski za „poni ekspres” novine kaže: „Kako god da okrenemo, biću prokleta, za neke što sam posekla hrast koji je bolestan i na kraju životnog veka, a za neke jer se zbog toga kasni sa izgradnjom auto puta“!

Hm?!

Sad mi nije jasno, da li je Zoka, potpredsednik Vlade Srbije, potpredsednik Srpske napredne stranke, doktor na Megatrendu (pardon Džon Nezbit univerzitetu) ili doktorica samo za struju, puteve, građevine, infrastrukturu i pitanja opšte prakse?!

Ili je, naprosto vidovita, kada je za stari hrast koji na slikama po novinama izgleda zdrav kao dren i stoji bez ikakvih problema, utvrdila da je na smrt bolestan!

Takođe, kad sam pročitao njen intervju odahnuo sam: ona je samo stručnjak za eutanaziju i „ubica iz milosrđa”, jer je, eto, sprečila stari hrast da se pod stare dane muči.

Sad se nešto mislim, možda sam se ogrešio o Vučiću kad sam pomislio da je on osmislio da se ostarelim ljudima otima penzija? (Istina slušao sam na TV „Pink“, kod DJV-a u „Teškoj reči” da ima i nekih poštenih penzionera sa Kosmaja koji traže, ako treba, da im se još više umanji penzija!).

Moguće da je to doktorica za struju, puteve, mostogradnju, rečne, morske i vazdušne puteve predložila – „bolje ubiti penzionere dok još dišu, nego ih pustiti da se muče i životare sa ogromnim penzijama, koje ne mogu njima da pomognu, ali mogu budžetu da – preživi“!

I tu, sad, imam ozbiljnu dilemu i pitanje: zašto svaka vlast kad dođe na vlast mrzi svoj narod?

I, da li je bolje da pukne narod, ili da pukne budžet?

Mislim, iskreno, da je lakše da crkne budžet nego narod. Jer, budžet ima i rebalans, a život nema reprizu.

Jedan jedini je, i uvek je premijera.

Dok se igra...

Vidim da se ova napredna vlast sa Vučićem, kao nekada Tito, sad dosetila da oponaša Tita. Istina, još je daleko dan da drug Vučić, kao drug Tito 7. maja 1962. održi svoj čuveni govor u Splitu – Trst je naš, Split nije: „Dozvolite mi, drugovi i drugarice, da kažem nekoliko riječi i o slabostima u našem političkom životu...Neki komunisti gledaju samo na svoj najuži krug, tako da je došlo i do političkog nezadovoljstva i nepravilnosti u pojedinim republikama...Mi ne mislimo, kao razni građanski elementi koji se nisu slili sa socijalističkom mišlju u našem razvitku, da treba da se vraćamo na stari put...Mi smo dozvolili da se svašta piše i u našoj štampi. Pogledajte neke časopise i razne članke i vidjećete kako oni destruktivno djeluju...Govoreći o našim slabostima, ja sam uglavnom pominjao one subjektivne, iako, razumije se, ima i objektivnih... Svako mora da gleda na cjelokupnu našu zajednicu, na sve što je u interesu zajednice, jer ono što je u interesu zajednice, sigurno je i u interesu svakog pojedinca, svake lokalne jedinice i komune... (Iz govora u Splitu 7. maja 1962. godine). Ipak, ima vremena…

Ali, kad već nije Split, dobro - može poruka i iz Krupnja da se pošalje: penzije i plate u javnom sektoru, pre svega u obrazovanju, zdravstvu, vojsci i policiji, biće povećane! Pre kraja ove godine oni će osetiti poboljšanje jer računamo na stabilnost javnih finansija i države!

I to nije sve! Drug Vučić je najavio i Zakon o poreklu imovine: „Ne može neko sa platom od 50-80 hiljada da ima dva poršea”!?

Stvarno ne može, premijer je u pravu, ali šta će nam NOVI zakon kad važi, valjda, još uvek onaj – stari, kojim se takođe pretilo bogatima i bogatašima, samo u doba sedamdesetih-osamdesetih godina prošlog veka?!

Kad je već pomenut Zakon o poreklu imovine, ne znam zašto, ali setih se primene tog zakona u Ćupriji i nesrećnog Naste.

Tada sam radio u „Novostima” i, naravno, pratili smo borbu protiv korupcije i kriminala (istina ne s nultom tolerancijom, kao što se danas pripoveda), ali – pratili smo.

Ali, kakve veze sad ima taj nesrećni Nasta iz Ćuprije?!

Pa ima. Sekretar komisije za ispitivanje porekla imovine u Ćupriji bio je moj drugar Đora iz Niša, šahista i pravnik u slobodnom vremenu, pa mi je „naš izvor” dojavljivao informacije za novine...

Taj nesrećni Nasta je sazidao kućerak, sa sve kupatilom, a u kupatilu mesingane sanitarije koje šljašte, za koje, taj Nasta, nije imao račune, a ni odgovor s kojim parama ih je kupio...?!

Oćeš-nećeš, uhapsiše Nastu, inače časnog i poštenog srpskog domaćina.

Celoj Ćupriji je bilo smešno, ali ne i Nasti.

Bruku zbog hapšenja nije mogao da izdrži: obesio se u – zatvoru.

Nije mogao da dokaže odakle mu pare za mesingane slavine i keramičku VC – šolju?!

Bojim se da će i ovaj novi-zapravo stari zakon da propadne, ali da će se pojaviti neki novi Nasta, ubeđen sam da hoće.

Uz to čujem da od 1. avgusta više ne treba gostima otvarati vrata od svog stana!

Pogotovo inspektorima koji će, ako imaju dojavu, kontrolisati rad na crno po stanovima, sa ili bez pristanka vlasnika ili zakupca stana?!

Dosad je za upad policije, a još pre za upad nekakvih inspektora rada bio potreban nalog nadležnog suda? Jer, nepovredivost stana je ustavna kategorija.

I ranije, a valjda i sad je tako… Ako Ustav nije u međuvremenu promenjen, a ja što zbog senilnosti, što zbog šećera, nisam uočio?!

Samo, ova napredna vlast je i tu spremna: sud, čim inspektor zakuca, a gazda ne dozvoli da se uđe u stan - hop – i izda nalog za upad u stan!

Nema mrdanja.

Vlast je vlast, ali samo dok traje.

U ovoj mudrosti napredne vlasti možda se skriva i odgovor na moje pitanje: zašto svaka vlast kad postane vlast mrzi svoj narod?!   

Istina, jedina nada ovom narodu je da vlast to i ne misli sasvim ozbiljno: jer, većinu onoga što je pompezno obećala, nije ispunila.

Da li je smanjila broj agencija?

Da li je smanjila administraciju?

Gde je Kancelarija za brze odgovore?

Da li je poništila Borkove potpise o Kosovu i Metohiji?

Da li je iko od prepotopskih lopova, bar prema pisanju štampe, iza rešetaka?

Po kom zakonu je Vlada otela deo penzija, kad ta Vlada tim ljudima kojima je otela penzije nije bila poslodavac i davala penzije koje su pravo iz radnog odnosa, a ne dobra volja Vlade Srbije ili centara za socijalni rad i pomoć?

Dakle, stara izreka - ko kuca – otvoriće mu se, od 1. avgusta ne važi u EU-ropskoj Srbiji.

Traži se - Ilija Garašanin

Posle završene bitke, svi su generali pametni. Posle svega što je proteklih dana zadesilo Srbiju, srpski narod i one koji prihvataju da sa njim žive, kao i zvanične srpske predstavnike - lako je pametovati šta je i kako trebalo.

Ako se želi napred, ipak, moramo da se osvrnemo unazad i pažljivo analiziramo šta se desilo, od britanske rezolucije u UN do bošnjačkog kamenja i kamenovanja Aleksandra Vučića u Srebrenici.

U svega nekoliko dana srpsku javnost zadesio je niz krupnih događaja koji se drugim narodima dešavaju u nekoliko decenija, vekova ili im se nikada nisu desili.

Pokušana je stigmatizacija jednog naroda kroz političku zloupotrebu jednog zločina; pokušano je stvaranje preduslova za ukidanje prava na posebnost i identitet preko milion i 300.000 pripadnika jednog naroda; jedan narod osuđen je u dve za svet značajne institucije - američkom kongresu i evropskom parlamentu; divljaštvo jedne polu-plemenske skupine u evropskoj prestonici nagrađeno je kažnjavanjem domaćina koji nije izazvao incident; najviši predstavnik jedne velike zemlje (Nemačke) došao je u malu zemlju (Srbiju) kako bi je dalje primorao nju i njen narod na odustajanje od sebe što je vlast te male države gotovo radosno prihvatila slaveći tu posetu kao veliku čast; predsednik vlade jedne suverene i nezavisne evropske zemlje koji je došao da ponudi ruku pomirenja linčovan je naočigled sveta u mestu kome je navodno stalo do mira i pomirenja.

Sve ovo u svetskim medijima i međunarodnoj javnosti propraćeno je na jedan način, onaj isti kako se godinama unazad izveštavalo kada je reč o tom narodu - Srbima.

Izveštaji koji govore o nečemu negativnom učinjenom prema Srbima uglavnom su šturi i svode se na agencijske vesti uz interpretaciju da je reč o „izolovanim incidentima“ organizovanim „od pojedinaca“.

Sa druge strane, napisi kojima se stigmatizuju srpski narod i srpska država, a kojih je bilo pregršt ovih dana, daju se naslovne strane, udarni termini u vestima i pišu se čitave analize koje služe potkrepljivanju teze o „zločinačkom poduhvatu“, i genocidnosti kao logičnom ishodu srpske kulture i nacionalizma.

Ako Srbija i srpski narod žele da opstanu, onda je, posle niza događaja koji su se zbili u svega nekoliko dana, jasno da je konačno neophodno stvaranje nacionalnog i državnog programa koji mora da traje dalje od mandata i najjače i najdugovekije vlade.

Za izgradnju plana za budućnost, važno je kritički i objektivno sagledati prošlost. Nakon oslobođenja teritorija na kojima su živeli Srbi i stvaranja jugoslovenske države u Prvom svetskom ratu (koji, uzgred, nismo bili u stanju dostojno ni da obeležimo već smo dozvolili da se i tu revidira istorija) Srbi su doživeli ispunjenje i ostvarenje sna svake nacije: ujedinili su gotovo sve teritorije na kojima su živeli i stvorili jedinstvenu državu koju su predvodili.

Nijedan balkanski narod u savremenoj istoriji nije postigao takav uspeh. Posledica toga bila je okretanje novom, nadancionalnom identitetu jugoslovenstva, u čijoj osnovi i za čiji uspeh je najviše žrtvovan srpski identitet.

Srbija, koja nije uspela da u potpunosti identitetski, kulturno i institucionalno do kraja integriše sve teritorije na kojima su živeli Srbi, okrenula se integraciji drugih naroda i prostora u jedinstven jugoslovenski identitet i prostor.

Nakon nekoliko decenija jugoslovenskog eksperimenta, devedesetih godina se pokazalo da je u Jugoslaviji - srpski identitet oslabljen i iz nje izašao nedovršen, dok su svi drugi narodi, od kojih mnogi nisu ranije imali svoju državu, unutar Jugoslavije uspeli da afirmišu i svoju državnost i identitet.

Shodno tome, iako je bila moderna, napredna i okrenuta duhu ujedinjenja različitosti, kakav sada afirmiše Evropska unija, jugoslovenska ideja imala je krajnje negativne posledice po srpski identitet. Za razliku od, recimo, hrvatskog ili mađarskog identiteta koji je gotovo potpuno uniforman, u Srbiji obiluje niz podela - na jugoslovene i Srbe, građane/kosmopolite i nacionaliste, Srbijance, Vojvođane, Kosovare, južnjake, izbeglice, Crnogorce, Vlahe…

Svemu ovome doprinela je i nespremnost i nesposobnost srpske intelektualne elite (u koju spadaju svi školovani i oni na istaknutim položajima) da spremno dočeka izazove novog vremena - pitanje novih identiteta i odnosa koji su se nametnuli kao tema u svetu nakon raspada SSSR-a. Od tada pa do danas - umesto okretanja ka izgradnji celovitog nacionalnog i državnog identiteta koji će afirmisati nasleđe slavne srpske tradicije kao i tradicije onih koji su živeli i žive u saglasju sa Srbima na ovim prostorima, Srbija i njena elita neprestano lutaju.

Akademici i profesori nadmeću se u ulagivanju i „tezgarenju“ iako imaju najsolidnija primanja i najviše povlastica i šansi za zaradu u društvu; političari umesto državnog na prvo mesto stavljaju lični interes; bogati koji bi trebalo da pokažu zahvalnost i odgovornost prema sredini na kojoj su se obogatili ne ulažu ni dinar u nju, njeno jačanje i obrazovanje; a javnost se više od 25 godina ubeđuje u brze uspehe, u to kako nam ide dobro i kako će uskoro biti bolje i podstiče se vera u napredak bez rada i očekivanje promene preko noći.

Posledica toga je da većina ljudi nije spremna da se prekvalifikuje, da ima nerealna očekivanja, da zahtev za štednjom prima sa nevericom jer vidi da ne štede svi već da se brojni bogate, da obrazovani nastoje da odu. Sve ovo pokazala su brojna istraživanja javnog mnjenja u Srbiji, nezavisno od toga ko ih je radio i u koju svrhu.

U tom smislu, Srbija i Srbi, kao država i društvo, uporno decenijama unazad pokazuju da nisu u stanju i ne zaslužuju da opstanu u svetu kakav je danas i koji zahteva aktivan odnos prema izazovima i plansku borbu sa jasnim dugoročnim ciljevima koji se ne menjaju od izbora do izbora.

U ovakvim okolnostima Srbija je dočekala čitavu tiradu koja je počela britanskom rezolucijom u UN o Srebrenici, a završila se kamenovanjem srpskog predsednika vlade.

I, umesto da se okrene sebi, sopstvenim interesima i potrebama, Srbija, njena elita i društvo, ponovo se bave raspredanjem velikih nepravdi i Srbijom kao poprištu međunarodnih okršaja, ističući nadu da kada se multipolarni svet vrati tada će i nama biti bolje. Takva tumačenja temelje se na uverenju da je Zapad antisrpski nastrojen što u krajnjim interpretacijama upućuje da je reč o nekakvoj zaveri.

Ovakvi stavovi nisu retkost i veoma su rašireni kako u srpskom društvu tako i u njegovoj eliti i medijima. Ako je ovo pitanje već prisutno - a jeste - svaki plan budućih koraka mora da se odredi i prema pitanju mržnje prema Srbima.

Osim jevrejskog naroda, nijedan drugi narod u istoriji nije bio predmet široke kolektivne mržnje i stigmatizacije - od narodnih priča i pripovetki, preko izreka, pesama, knjiga i filmova, pa do političke ideologije.

Na sreću, kada je o ovome reč - srpski narod nema toliku težinu, niti značaj. Naprotiv, čini se pre da je reč o tome da se Srbija gotovo nikada nije pokazala spremnom da aktivno i planski vodi borbu za svoj identitet i objašnjavanje sopstvenog interesa svetu i sebe jasno pozicionira.

U intervjuu koji je za „Svedok“ pre nekoliko meseci dao Sajnom Enholt, vodeći svetski stručnjak za brendiranje nacija (koji je kratko vreme sarađivao i sa porodicom Prestolonaslednika Karađorđevića), objasnio je da se imidž jedne nacije ne pravi preko noći i da je ključno pitanje - šta jedna nacija daje svetu i zbog čega je ona važna.

Danas, kao ni decenijama unazad, gotovo niko ne bi mogao da usaglasi šta to Srbija daje svetu - jedni bi govorili o istoriji, drugi o hranu i piću, treći o sportu i Đokoviću…

Niz istaknutih svetskih novinara i međunarodnih analitičara, od kojih su mnogi govorili i na stranicama „Svedoka“, prihvatio je ili priznao da je očito da ne postoji ujednačen tretman prema Srbima i Srbiji u svetskim medijima.

Za razliku od drugih naroda i država, posebno onih u susedstvu, koje ulažu ogromna sredstva i napore kako bi objasnili svoje interese, Srbija nije uložila gotovo nikakva sredstva.

Zato je moguće da Albanci ili Bošnjaci u Londonu organizuju skup kome će prisustvovati visoki politički zvaničnici i uticajni pojedinci, a da srpski skupovi više liče na vašar i mesto za lično prepucavanje…

Britanski stav prema Srbiji, kako je primetio i istoričar Čedomir Antić koji je u nas najvrsniji poznavalac srpsko-britanskih odnosa, formiran je striktno na temelju njihovih interesa koji se pre svega odnose na velika mora i na suzbijanje drugih velikih sila da preuzmu dominaciju.

Zato su Britanci uvek pre u istoriji podržali Turke i bilo koga drugog, samo da bi sprečili Rusiju da pređe Dardanele; zato su aktivno zagovarali stvaranje Albanije kako Srbija - viđena kao mala Rusija - nikada ne bi izašla na more.

Britanija je prema jugoslovenskoj krizi imala simpatije prema Beogradu sve dok je na vlasti bio Džon Mejdžor.

Kada je na vlast došao Toni Bler (inače savetnik predsednika vlade Aleksandra Vučića?!) sa „Novim laburistima“, potpuno okrenut neoliberalnoj priči i pogledu na svet utemljenom na prirodnoj suprematiji Zapada prirodno je bilo da srpski pogled - koji je tada išao od kvazi-nacionalnog ludila svedenog na srbovanje umesto na afirmaciju imidža žrtve (kao što su učinili Bošnjaci i Hrvati), pa do komunizma koji je pukao svuda - nije imao saveznike.

Britanska rezolucija u UN nije vođena mržnjom koju Britanci imaju prema Srbiji (nedavno istraživanje jedne turističke organizacije pokazalo je da Srbija (jedina u regionu) spada u grupu zemalja koju bi Britanci najređe posetili i o kojoj najmanje znaju). Naprotiv, rezolucija je motivisana potrebom Londona da i dalje održi privid velike sile i sebi nađe ulogu u međunarodnim vodama jer, usled moći Nemačke i njene sprege sa Francuskom, London više nema gotovo nikakav uticaj na EU, čemu je doprineo i evroskeptički stav na Britanskim ostrvima.

Drugo, Britanija, kao i druge vodeće zapadne sile, svoj krajnje negativan odnos prema muslimanima u svetu kompenzuje povlađivanjem muslimana na Balkanu. U svemu tome Srbi su samo „kolateralna šteta“ ili slučajnost.

Srbija bi, shodno tome, trebalo da proceni da li je i koliko važno da Britanija - u kojoj je elita postaje svesna da više nisu imperijalna sila - prepozna srpski interes kao svoj i shodno tome uloži odgovarajuće napore i sredstva da postepeno promeni sliku. A promena slike je moguća, jer u osnovi odnosa nije mržnja - kako se često kod nas tumači - već interes, koji nema veze ni sa moralom, ni sa međunarodnim pravom i pravdom.

Uostalom, nema li većeg licemerja od toga da SAD i Britanija, koje otvoreno krše Rezoluciju 1244 koja potvrđuje suverenitet Srbije nad KiM, traže usvajanje rezolucije o Srebrenici?!

Kada britanska rezolucija nije prošla - sve medijske kuće na Zapadu, shodno krajnje negativnom odnosu koji postoji gotovo prema svemu što dolazi iz Rusije i koji se posebno afirmiše od izbijanja Ukrajinske krize, izvestile su o „sprečavanju osude genocida“ i to od „srpskih tradicionalnih prijatelja Rusa“.

Iako nije formalno usvojen predlog, stigmatizacija srpskog naroda kao genocidnog i Rusije kao pomagača prikrivanja te „istine“ je učinjena.

Potom su usledile rezolucije u američkom Kongresu i Evropskom parlamentu kojima su Srbi osuđeni za genocid. Iako nemaju međunarodno obavezujući karakter, ovi dokumenti ostaće kao istorijski tragovi, poput Izveštaja Karnegijeve komisije iz Balkanskih ratova koja je ocrnila Srbe i predstavila ih kao počinioce najvećih zločina, a koji se sve više proteklih godina koristi i pominje kada se govori o nama.

Nameće se logično pitanje - gde je taj čuveni srpski kokus u američkom Kongresu, gde su ti naši evropski savetnici i lobisti (od Blera preko bivšeg austrijskog kancelara Guzenbauera, pa do uticajnog italijanskog političara u evropskim krugovima - Franka Fratinija)?

Ili je njihova uloga samo da služe lobiranju u Srbiji za ime Aleksandra Vučića?

Potom je usledila odluka suda UEFA u Lozani kojom je Srbija kažnjena zbog albanske provokacije dronom. Ponovo su se u medijima, na društvenim mrežama i u razgovorima čula kukanja i žaljenja na svetsku nepravdu.

Međutim, dok su Albanci aktivno pratili proces u Lozani, lobirali - od protesta ispred UEFA, do raznih ličnih inicijativa - Srbija se time nije ni bavila, a ta tema je do odluke UEFA bila zaboravljena.

Na kraju, usledila je Srebrenica u kojoj je srpski premijer kamenovan nakon što se izvinio.

Cinici bi rekli - toliko o pomirenju…

Ali i u ovom slučaju je pokušan spin - kako su Srbi komemoraciju genocida pretvorili u predstavljanje sebe kao žrtve. Nameće se nekoliko logičnih pitanja sa aspekta srpskog nastojanja da nas svet prepozna onakvima kakvima navodno jesmo - pomirljivi i dobronamerni: ako je već bio plan da se ide u Srebrenicu zbog čega od ranije na sva zvona o tome nije govoreno kako bi se predupredili zlonamerni medijski tekstovi i izjave međunarodnih zvaničnika kako Srbija ne bi trebalo da izbegava da se izvini?

Drugo, kada je o kamenovanju reč, ko daje pravo predsedniku vlade da on određuje kako će da postupi i da ga štiti njegovo obezbeđenje - obučeno od naših (valjda) kompetentnih bezbednosnih institucija i finansirano od nas, srpskih poreskih obveznika?

Ako je sasvim očito da postoji namera da se gotovo svaka priča spinuje na račun srpske štete - zbog čega onda toj priči doprinosi i sam predsednik vlade kada kaže na vanrednoj konferenciji za novinare da je napad organizovan uz pomoć „navijačkih grupa iz Srbije“, a onda odbije da kaže tačno o kome je reč?

Kada je iko čuo da je neko od bošnjačkih, hrvatskih ili albanskih zvaničnika rekao za neki incident koji su izazvali Srbi - da su u tome učestvovali i predstavnici njihovog naroda, ili da je reč o „izolovanom incidentu“ kao i o „budalama i pojedincima“?

Ovde više nije reč o moralnosti već o državnom interesu i potrebi da se on brani svim sredstvima.

O tome koliko je Srbija u nezavidnoj poziciji u svetu po pitanju imidža i svake poruke koju ona pošalje svedoči činjenica da nama danas jedino odgovara da se samo prenose činjenice i govori suva istina, bez ikakve doze ulepšavanja!?

Država i interes njenih stanovnika (ma o kojoj državi ili narodu je reč) ne brane se površnim izjavama kojima se zakopavaju nezaceljene rane i pitanja bez odgovora.

Država se ne brani porukama koje trebaju da budu usmerene na međunarodnu javnost, a zapravo se uvek usmeravaju na domaće glasače.

Srbija se ne brani pričama o pravdi i nepravdi već jasnom planskom politikom i sredstvima za njeno ostvarenje.

Bogati koji žele dobro otadžbini ne zidaju crkve sa likovima članova svojih porodica i ne kupuju deci stanove na ultra-skupim lokacijama, već taj novac ulažu u obrazovanje talentovanih ljudi (nezavisno od godina) kako bi se obrazovali u inostranstvu kome stremimo i bez koga ne možemo.

Da bismo objasnili naše viđenje istorije sukoba i odnosa na Balkanu ne možemo da počnemo ni od nabijanja na kolac, ni od Andrićevog dela „Na Drini ćuprija“ jer oni kojima se obraćamo - tom modernom svetu kome težimo - niti znaju šta znači nabijanje na kolac, niti gde je Drina i šta je ćuprija, jer smo poput stotine drugih malih naroda koji imaju slične priče.

Naprotiv, moramo da naučimo da govorimo njihovim jezikom i kategorijama, na njihov način da objašnjavamo stvari. Ako je jedan veliki narod poput kineskog mogao da prihvati da im zemljaci uzimaju anglikanizovana imena kada idu na Zapad (pa se tako zovu Džo, Adam, Džejson… a na mandarinskom potpuno drugačije), ili da ekonomiju, obrazovanje i razmišljanje prilagode sredini kojoj teže; ako su Rusi shvatili da im je potrebno da imaju na hiljade lobista u svetu, da moraju da ulažu u svoj CNN na engleskom i da inkorporiraju moderne tokove sa zapada - dokle ćemo mi u Srbiji da se bavimo predviđanjem, iščekivanjem i interpretacijom kraha svetskog neoliberalizma i uspostavljanjem multipolarizma?

Zar je moguće da su svi u regionu shvatili da je jedina istina ona koja je u skladu sa njihovim državnim interesom, a da se Srbija posle decenija nepravdi nad njom i dalje bavi iščekivanjem pravde?

Zbog ovakvog stava nijedan gest do sada sa srpske strane - od izvinjenja koje su i Tadić i Nikolić kao predsednici uputili regionu, preko Deklaracije parlamenta, pa do odlaska Vučića u Srebrenicu - neće imati nikakav pozitivan efekat i značaj jer se ne obraća interesima koji postoje, već višjoj pravdi koje u politici ima, ali samo nekad…

Redakcija „Svedok“